Метеорологија
грана науке која се бави проучавањем атмосферских феномена и краткорочних варијација временских услова укључујући ветар, падавине, температуру, влажност, облачност и ваздушни притисак / From Wikipedia, the free encyclopedia
Метеорологија је наука о Земљиној атмосфери и променама на њој. Метеорологија проучава промене временских услова око нас. Спада у групу геофизичких наука. Неке од главних појава које се проучавају су количина и врста падавина, грмљавинске олује, торнада, тропски циклони и тајфуни. Битан утицај времена на људе и људске активности довео је до развоја науке о прогнози времена.
Реч метеорологија потиче од грчке речи „метеорон“ која се односила на све појаве на небу. Занимање човека за време које га окружује постојало је откад и сам човек. Већ у старој Кини, Индији, Египту и Грчкој људи су расправљали о ветровима и падавинама и покушавали да схвате и објасне те временске појаве.[1] Прва књига са описом и тумачењем временских појава је Аристотелова Метеорологика (340. године п. н. е.), а обухватала је све појаве изнад тла.[2][3] Наредних векова, скоро хиљаду година, метеорологија се није уопште или се врло слабо развијала. Из тог времена постоје ретки записи (анали), углавном црквени, о временским појавама, посебно непогодама.
Почеци метеорологије леже у посматрању тренутног времена и нагађања какво би оно могло бити у врло блиској будућности. Аристотелов наук и његова Метеорологика били су у антици и средњем веку врло цењени и у ствари једини колико-толико научни метеоролошки почеци. Тако је било све док Рене Декарт, Галилео Галилеј и остали нису нагађања почели замењивати инструменталним посматрањима почетком 17. векa. Најосновнији инструменти за спровођење тих посматрања и мерења, барометар, хигрометар и термометар, изумљени су у раздобљу између 1650. и 1750. године. Спајање теорије и експеримента укључивало је и Њутнове законе кретања, експерименте Блеза Паскала, Едмеа Мариота, Роберта Хука, Едмунда Халеја и осталих на хипсометрији (прецизном мерењу надморске висине), затим истраживања Роберта Бојла на гасовима те Халеја, Џорџа Хадлија и Жана ле Рона д'Аламбера о атмосферској циркулацији.
Током следећег века (1750—1850) стандардизовани су термометри, Бенџамин Френклин проучавао је муње и изумео громобран, Џон Далтон поставио је темеље за мерење испаравања и влажности, а Лук Хауард је класификовао облаке. Након 1800. године јавне установе, али и физичке особе почеле су скупљати и пратити временске прилике.
Након што је у Кримском рату (1853—1856) француска флота била тешко оштећена у снажној олуји, земље западне Европе и Северне Америке започеле су озбиљне покушаје скупљања података о времену на много места истовремено помоћу недавно изумљеног телеграфа (1837). Развој поузданих сатова омогућио је сталност и тачност осматрања на ширем подручју. Изумљени су и анемометри, а ускоро је за одржање и очитавање уређаја уведена и електрична струја. С развојем промета, балони, змајеви и авиони ускоро су на својим летовима носили и метеоролошке инструменте кроз тропосферу, најнижи слој Земљине атмосфере, све до стратосфере, идућег слоја атмосфере. Стратосфера је откривена, описана и именована мало након 1900. године. Стална мерења по висини започела су око 1920. године, након што су изумљени радио-уређаји на батерије који су били постављани на балоне. Подаци о стању времена на већим висинама дали су потпунију слику стања атмосфере и бољи увид у појаве на тим висинама, попут млазне струје.
Термодинамика, која се почела развијати средином 19. века, омогућила је велики број нових формула које описују атмосферу и промјене у њој. Од 1850. до 1950. године доминантна грана метеорологије била је синоптичка метеорологија. Око 1920. емпиријска искуства препуштају место физици, а научници Вилхелм Бјеркнесс и његов син Јакоб све те идеје обликовали су у теорију о поларном фронту, укључујући кључне појмове фронта и ваздушних маса.
Модерна динамичка метеорологија рођена је 1948. године, кад је Жил Карно успео редуковати сложене динамичке једначине (које је већ 1904. године поставио Вилхелм Бјеркнесс) на једноставнији, али корисни облик. Истовремени развој дигиталног рачунара осигурао је да Карноова метода решавања једначина има велику практичну корист јер се омогућило да прогнозирање времена буде базирано на решењима динамичких једначина као функција времена.
Од 1948. нагло се развија и радарска технологија па се већ 1950. године радарима могао разликовати састав облака по количини воде у њима и тако детектовати олује, посебно оне грмљавинске. Од средине шездесетих година изумљени су и радари који су Доплеровим ефектом давали информације и о брзини. Након 1960. сателити су почели слати детаљне слике целе Земљине површине.
Астрономија и проучавање метеора као „падајућих звезда” касније се издвојила као посебна научна дисциплина. Наука метеорологија поступно се ограничила на проучавање атмосфере. Многе временске појаве и данас се називају метеорима, попут хидрометеора (текућа или смрзнута вода која пада на тло у облику кише, снега, града, магле.....), литометеора (суве честице прашине, песка или дима), фотометеора (оптичке појаве попут хала, дуге...) и електрометеора (електричне појаве као што су муње, севање, ватра св. Илије...).
Модерна метеорологија првенствено се бави типичним и највидљивијим облицима времена попут грмљавинских олуја, тропских циклона, торнада, фронтова. Метеорологија се најчешће описује као физика атмосфере јер у модерној метеорологији физика има огроман значај.