Милица Стојадиновић Српкиња
српски књижевник / From Wikipedia, the free encyclopedia
Милица Стојадиновић (Буковац, 6. јул 1828 — Београд, 25. јул 1878), позната и по уметничкоме имену Српкиња, била је српска књижевница.[1]
Милица Стојадиновић Српкиња | |
---|---|
Датум рођења | (1828-07-06)6. јул 1828. |
Место рођења | Буковац, Аустријско царство |
Датум смрти | 25. јул 1878.(1878-07-25) (50 год.) |
Место смрти | Београд, Кнежевина Србија |
Родила се 1830. године у сремском селу Буковац, на Фрушкој гори. Милица је у образовању била самоука, али је вредно учила. Говорила је седам светских језика и свирала је гитару. Њена поезија заснивала се на родољубљу, а надахнути стихови донели су јој велику славу. Остала је упамћена по песничком дневнику "У Фрушкој гори", у коме доминирају љубав према српском народу, обичном животу и природи.[1]
Милица Стојадиновић Српкиња је међу првим песникињама које су писале поезију на српском језику. Живела је и стварала у време Вукове борбе за књижевни језик и правопис те, уз Бранка Радичевића и Његоша, припада групи писаца који су ту Вукову борбу за српски језик здушно подржали, у време када је жена била потцењена и обесправљена.[2]
Бавила се прикупљањем народне поезије.[3] Од њених песама објављених у три књиге (1850, 1855, 1869), успешније су према званичној историографији српске књижевности оне интимнијег карактера. Постала је прва жена ратни извештач. Њену репортажу "Срце барикаде" објавио је "Мађарски дневник".[1]
Пред крај живота прешла је да живи у Београд, где је преминула 25. јула 1878. године, потпуно заборављена од свих, у крајњој беди. Било јој је само 48 година. Милица Стојадиновић Српкиња најпре је сахрањена у Београду, на гробљу недалеко од цркве Светог Марка, а касније, 1905. године њени земни остаци пренети су у Пожаревац, у породичну гробницу њеног синовца. Данас почива у порти манастира Сремачка Раваница (Врдник).[1]
У част њеног рада и доприноса српској књижевности, установљена је награда која се додељује у оквиру манифестације Милици у походе, центра за културу "Милош Црњански".[3]