Неорганска хемија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Неорганска хемија, анорганска хемија или минерална хемија је део хемије који изучава хемијска својства и реакције свих хемијских елемената осим угљеника и њихових једињења као и хемијске процесе који се збивају међу њима.[1][2][3][4] Једињења угљеника (са изузетком оксида угљеника, угљене киселине и њених соли - карбоната) изучава органска хемија.[5][6] Гранична област неорганске према органској хемији су органометална једињења. Док та једињења у органској хемији служе само као помоћна средства или реагенси, неорганска хемија разматра координацијску хемију метала.
Историјски, неорганска хемија се бави супстанцама које нису настале као посљедица органског живота, односно као производ живих бића. Од синтезе урее 1828. године коју је извео Фридрих Велер, када је добио органску супстанцу уреу из неорганског једињења амонијум цијанида,[7] нестала је јасна граница између супстанци из неживе (неорганска једињења) и живе природе (органска једињења). Тако је данас познато да бројни организми производе неорганска једињења, док се у лабораторији могу добити готово сва органска једињења. Прављење разлике између ове две области је и даље смислено, јер се механизми реакција и структура једињења у органској и неорганској хемији значајно разликују.