Ослобођење Врања 1878. године
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ослобођење Врања 1878. године представља једну од завршних етапа ослобођења српских земаља од османске власти. После почетка Другог српско-турског рата, војска кнежевине Србије је покренула офанзиву на територији данашње јужне Србије. После Грделичке битке је успела да провали у Масуричку котлину, чиме јој се пут за Врање практично отворио. Истовремено су букнули бројни устанци широм јужне Србије, па и у самој околини Врања, а српска команда је, да би се повезала са устаницима у Пољаници, послала потпоручника Степу Степановића са задатком да оснује устанички батаљон, који је одиграо веома важну улогу у ослобођењу.
Ослобођење Врања 1878. године | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део српско-турских ратова | |||||||
Ослобођење Врања 1878. године | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Кнежевина Србија | Османско царство | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Генерал Јован Белимарковић Потпоручник Степа Степановић (Добровољачки пољанички батаљон) |
Дивизијски генерал Асаф-паша Бригадни генерал Ибрахим-паша Бригадни генерал Есад-паша Дибралија (Арбанашким јединицама) | ||||||
Укључене јединице | |||||||
Шумадијски корпус (12 батаљона и један ескадрон коњице) Добровољачки корпус (1.500 бораца заједно са устаницима) |
12 пешадијских батаљона 2 ескадрона коњице 3.000 башибозука | ||||||
Јачина | |||||||
8.500 војника 22 топа |
15.000 војника 8 топова | ||||||
Жртве и губици | |||||||
Регуларна војска 122 погинулих 229 рањених Устаници 85 погинулих 70 рањених Укупно: 506 (види више) |
630 погинулих 1.236 рањено Укупно: 1.866 (види више) |
Српским снагама је командовао генерал Јован Белимарковић и биле су распоређене дуж десне стране Јужне Мораве, док је османским снагама командовао дивизијски генерал Асаф-паша. Његове снаге биле су распоређене дуж леве стране Јужне Мораве. Борба за ослобођење је званично почела 26. јануара, када су српске снаге почеле да се пребацују на леву страну Мораве и кулминирала је великом битком 31. јануара, у којој је учествовало око 22.000 војника, а завршила се српском победом и заплењивањем бројне османске опреме.
У борби за ослобођење се, поред Степе Степановића, истакао и потпоручник Стојичевић који је погинуо у борбама на Девотину, као и мајор Радомир Путник, који је био задужен за потеру за османским војницима који су после битке бежали према Прешеву и Бујановцу.
После Санстефанског споразума, Врањанци су, уплашени да не потпадну под управу кнежевине Бугарске, послали писмо српском кнезу Милану Обреновићу с молбом да не повлачи српску војску из Врања. Међутим, после Берлинског конгреса Врање је и званично постало део Србије.