Пасош
Путна исправа / From Wikipedia, the free encyclopedia
Пасош је путна исправа коју издаје држава њеним држављанима да ради преласка државне границе, путовања и боравка у иностранству, као и повратак у матичну државу.[1] Пасош доказује његовом носилац идентитет у иностранству и да је држављанства државе издавања пасоша[2]. Пасош садржи следеће информације о носиоцу: име и презиме, пол, датум и место рођења, слику и потпис, као и друге информације (које зависе од државе до државе). Реч пасош долази од старе мађарске речи , која је пак изведен од немачке речи .
Носилац пасоша је дужан да нестанак документа без одлагања пријави надлежном органу за издавање путних исправа и виза, а у иностранству, најближем дипломатском или конзуларном представништву државе, које је у обавези да носиоцу пасоша пружи конзуларну помоћ и заштиту. Постоји више врста путних исправа: пасош, заједнички пасош, дипломатски пасош, службени пасош и путни лист. У Србији постоје пасош, дипломатски пасош, службени пасош и путни лист. Неке земље издају и посебан пасош за малолетна лица, који се карактерише као дечји пасош. Држављанима Републике Србије није потребан пасош за улазак у Босну и Херцеговину, Црну Гору и Македонију већ је довољна само важећа лична карта, док за путовање у земље Европске уније потребан је пасош. Носиоцима српског пасоша нису потребне визе за путовање у Руску Федерацију, Tурску и у Европску унију. Такође, српски пасош је један од 7 држава којима не треба виза за путовање у државе Европске уније, Кину и Руску федерацију.
Свака држава има прописе за издавање пасоша, као и њихов рок трајања. Већина држава издаје на 10 година, мада постоје изузеци. У Србији се особама млађим од 3 године живота издаје на 3 године, старијим од 3 године, а млађим од 14 на 5 година, док старијим од 14 година на 10 година. Неке државе (као што су Финска, Јужна Кореја и Тајван) издају пасош на краћи период уколико носилац пасоша није обавио обавезну војну обуку. Већина држава забрањује поседовање више пасоша исте врсте у исто време. Путни лист је врста пасоша која се издаје у случају да носиоцу буде пасош украден или изгубљен. Његов рок важења је 30 или 60 дана.
Многе земље издају (или планирају издавање) биометријске пасоше који садрже уграђени микрочип, што их чини машински читљивим и тешким за фалсификовање.[3] Према подацима од јануара 2019, било је више од 150 јурисдикција које издају е-пасоше.[4] Раније издати небиометријски пасоши за машинско читање обично остају важећи до датума истека. Власник пасоша обично има право да уђе у државу која је издала пасош, иако неки људи који имају право на пасош не морају бити пуноправни држављани са правом боравка (нпр. амерички држављани или британски држављани). Пасош сам по себи не ствара никаква права у земљи која се посећује нити на било који начин обавезује државу која га је издала, попут пружања конзуларне помоћи. Неки пасоши сведоче о доносиоцу који има статус дипломате или другог званичника, те му стога следују већа права и привилегије, попут имунитета од хапшења или кривичног гоњења.[3]
Многе земље обично дозвољавају улазак носиоцима пасоша других земаља, мада је понекад потребно и добијање визе, што није аутоматско право. Могу бити примењени многи други додатни услови, као што је вероватноћа да особа неће постати терет за јавне ресурсе из финансијских или других разлога, да носилац није осуђиван за кривична дела.[5] Ако држава не признаје другу државу или је у спору са њом, она може забранити употребу пасоша које је издала за путовање у ту другу државу, или може ограничити улазак носиоцима пасоша те друге земље, а понекад и другима који су на пример, посетили ту другу земљу. Неки појединци подлежу санкцијама којима им се ускраћује улазак у одређене земље.