Пластика
From Wikipedia, the free encyclopedia
Пластика или пластичне масе представљају уметне материјале произведене од синтетских или полусинтетских смола и различитих додатака (пунила, омекшивача, стабилизатора и пигмената) који се у току прераде налазе бар повремено у пластичном стању.[2][3] Пластике су типично органски полимери са високом молекулском масом, мада оне често садрже друге супстанце. Оне су обично синтетичке, најчешће изведене из петрохемикалија, мада су многе делом природне.[4] Пластичност је опште својство свих молекула који имају способност да се неповратно деформишу без пуцања, мада до тога долази у тој мери код ове класе полимера подесних за обликовање да је та способност наглашена у њиховом имену.
Генерички термин који се користи у случају полимерних материјала који могу да садрже друге супстанце
да би се побољшала перформанца и/или редуковали трошкови.
Напомена 1: Употреба овог термина уместо полимер је извор забуне и стога се не препоручује.Напомена 2: Овај термин се у полимерском инжењерству обично користи у смислу да се материјал
може обрадити проточним приступом.[1]
Услед њихове релативно ниске цене, лакоће производње, многостраности, и непропустивости за воду, пластике се користе у енормном и експандирајућем опсегу производа, од спајалица до свемирских бродова. Оне се већ замениле многе традиционалне материјале, као што су дрво, камен, рогови и кости, кожа, папир, метал, стакло, и керамика, у великом броју облика њихове раније употребе. Пластичне масе се прерађују ваљањем у фолије, истискивањем под притиском, убризгавањем, пасирањем, итд. Због својих механичких својстава и могућности обликовања пластичне масе су потисле многе друге материјале и њихова је индустрија у сталном порасту. У развијеним земљама, око једне трећине произведене пластике се користи за паковање, а једна трећина налази примену у грађевинарству за израду цеви које се користе у водоводним инсталацијама, или за израду винилних покривних оплата.[5] Остатак се користи за израду аутомобила (до 20% пластике[5]), намештаја, и играчки.[5] У земљама у развоју, тај однос може да буде различит - на пример, по неким извештајима 42% Индијске потрошње одлази на материјале за паковање.[5] Пластике налазе мноштво облика примене у пољу медицине, што обухвата полимерне импланте. Име поља пластичне хирургије није проистекло из употребе пластичних материјала, него из општијег значења речи пластичност у смислу способности промене облика.
Прва потпуно синтетичка пластика је био бакелит, коју је изумео Лео Бакеланд у Њујорку 1907. године[6], који је сковао термин 'пластика'.[7] Многи хемичари су допринели науци о материјалу пластике, укључујући нобеловца Хермана Стаудингера, који се назива „оцем хемија полимера“" и Хермана Марка, који је познат као „отац физике полимера“.[8] Успех и доминација пластике почевши од раног 20. века довели су до бројних проблема очувања животне средине због њене споре декомпозиције након што се одбаци као смеће. Постојаност је директна последица структуре пластике карактерисане присуством великих молекула. При крају 20. века, један од приступа решавању проблема је широко заступљено настојање да се рециклира пластика.
Пластике се могу се поделити у две главне групе: термопластични материјали и термореактивни материјали или дуропласти.
- Термопластичне масе - грејањем омекшају, а хлађењем се враћају у првобитно стање(нпр. поливинилхлорид, полиетилен, полистирен). Састоје се од врло дугих молекула с равним ланцима (линеарни полимери).
- Термореактивне пластичне масе или дуропласти - грејањем иреверзибилно отврдну и касније се више не могу обликовати (бакелит, аминопласти). Имају просторну мрежасту структуру.