Стефан Милутин
краљ Србије (1282—1321) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Стефан Урош II Милутин Немањић (Милутин Немањић; око 1253[2][3] — Неродимље, 29. октобар 1321[4]) био је краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку, поред свог унука Стефана Душана.[5] Припадао је династији Немањић. Био је млађи син краља Стефана Уроша I Великог (1242—1276) и млађи брат Стефана Драгутина (краља Србије 1276—1282, а затим обласног управника и краља Срема 1284—1316).[6] Уједно је и од 1282. Милутинова линија постала главна у владарској породици. Тако је он био отац краља Стефана Уроша III Дечанског (1321—1331), деда краља, а касније цара, Стефана Уроша IV Душана Силног (1331—1355) и прадеда цара Стефана Уроша V Нејаког (1355—1371).
Стефан Урош II Милутин | |
---|---|
Пуно име | Стефан Урош II Милутин Немањић |
Датум рођења | 1253. или 1254.[1] |
Место рођења | Краљевина Србија у средњем веку |
Датум смрти | 29. октобар 1321.(1321-10-29) (67/68 год.) |
Место смрти | Неродимље код Урошевца, Краљевина Србија у средњем веку |
Гроб | манастир Бањска (црква Свете Недеље у Софији, Бугарска) |
Религија | православље |
Супружник | Јелена Дука Анђел, Јелисавета Арпад, Ана Тертер, Симонида Палеолог |
Потомство | Стефан Урош III, Ана Неда, Стефан Константин, Царица Зорица |
Родитељи | Стефан Урош I Јелена Анжујска |
Династија | Немањићи |
Краљ Србије | |
Период | 1282—1321. |
Претходник | Стефан Драгутин |
Наследник | Стефан Константин / Стефан Урош III |
Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, Краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (коју су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Северне Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове против Бугара, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, као и Татара. После Драгутинове смрти 1316. дошао је у сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који је постао озбиљан политички фактор у региону, који је склапао офанзивне савезе, али и бивао мета јаких савеза околних држава.[7] Упоредо са тим, женидбама је успео да утврди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарском док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина наследника Стефана Урошa III као таоца.
На унутрашњем плану је извршио промене и модернизовао државу примивши многе одлике византијског уређења.[8][7] Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил,[9] развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану).[10] Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен светим краљем.[4] Житије о животу краља Милутина написао је његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II (1324—1337).[4]
Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом Палеолог 1299. и из тих бракова је имао два сина (Стефана Урошa III и престолонаследника Константина) и две ћерке (Ану Неду и Зорицу).[4] Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата.[7] Против његовог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан Дечански (Ћоровић наводи да је Константин био старији[11]), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282. требало да наследи Милутина.[4] Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно отцепила од матице (као Бранивојевићи у Захумљу[4]) док су напади банди пљачкаша били учестали (чак је била нападнута и поворка која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску).[7] Мошти Стефана Милутина данас почивају у Софији, главном граду Бугарске.