Несопство
From Wikipedia, the free encyclopedia
Несопство (пал. , санск. anātman) је темељни појам будистичке филозофије који означава непостојање трајног сопства, а у ширем смислу несуштаственост, бесвојственост.[1] Учење о несопству је специфично за будизам и уједно најрадикалније Будино учење.[2]
Kao и све друго, оно што ми називамо собом проста је лингвистичка конвенција, која нема стварно постојање.[3] Буда је на место душе ставио низ стања свести, која иду једно за другим, с тим што претходно одређује следеће и преноси му кармички набој којим је прожето.[4] Овај набој није само збир из прошлости, већ је снабдевен и моћи пројектовања у будућност. Тако је сачувана морална одговорност, а избегнута хипотеза о постојању душе. [4]
Како би показао заблуду о сопству, Буда сва искуства разложе на групе елемената, које потом аналитички разлаже доказујући да ниједан од њих појединачно, ни у комбинацији са другима, не може бити сматран сопством.[5]
Несопство значи да у непрекидном току телесних и умних појава које настају и нестају у човеку нема никакве суштине, душе или ега. Учење о несопству (анатману) је настало насупрот традиционалном хиндуистичком учењу о вечном сопству (атман). Оно стоји насупрот ведантске теорије атман-брахман, и ђаинистичке теорије о ђиви.[6] Суштина учења о несопству је да нема ни једног себе, ни лица, ни живог бића или животног принципа који је трајан. Човек је живи континуирани процес који не остаје исти ни два узастопна тренутка јер је бесконачан ред промена.[7]
Учење о несопству се сматра специфично будистичким учењем које се не налази у другим филозофским и религијским системима.[7] Готама Буда овде стоји насупрот читаве филозофске традиције која претпоставља да иза променљивог тела и ума постоји непроменљива душа или сопство.
Овим се не пориче емпиријски доживљај сопства, али се тврди да је он лажан и резултат авиђе, заблуде.[6]