Зигмунд Фројд
аустријски неуролог и оснивач психоанализе (1856–1939) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Зигмунд Фројд ( ; рођен као Зигисмунд Шломо Фројд; Фрајберг ин Мерен (Прибор), 6. мај 1856 — Лондон, 23. септембар 1939), био је аустријски неуролог и оснивач психоанализе, клиничке методе за процену и лечење патологија за које се сматра да потичу из сукоба у психи, кроз дијалог између пацијента и психоаналитичара,[1] и карактеристичне теорије ума и људског деловања која произилазе из тога.[2]
Зигмунд Фројд | |
---|---|
Пуно име | Зигмунд Шломо Фројд |
Датум рођења | (1856-05-06)6. мај 1856. |
Место рођења | Фрајберг ин Мерен, Аустријско царство, сада Чешка |
Датум смрти | 23. септембар 1939.(1939-09-23) (83 год.) |
Место смрти | Лондон, Уједињено Краљевство |
Држављанство | аустријско |
Религија | атеизам |
Универзитет | Универзитет у Бечу |
Занимање | неуролог, психоаналитичар, филозоф |
Супружник | Марта Бернајс (в. 1886) |
Деца | Матилда, Жан Мартин, Оливер, Ернст, Софи и Ана |
Родитељи | Јакоб Фројд Амалија Нетансон |
Поље | Неурологија, психотерапија, психоанализа |
Институција |
|
Ментори |
|
Познат по | Психоанализа, укључујући теорије Ид, его и супер его, Едипов комплекс, Потискивање, Механизми одбране, фазе психосексуалног развоја |
Утицаји | Ниче, Шопенхауер, Кант, Достојевски, Дарвин |
Утицао | Јунг, Фром, Адлер, Ериксон, Хорнај, Фуко |
Награде | Гетеова награда (1930) |
Потпис |
Фројд је рођен од родитеља галицијских Јевреја у моравском граду Фрајбергу, у Аустријском царству. Доктор медицине постао је 1881. године на Универзитету у Бечу.[3][4] По завршетку хабилитације 1885. године, именован је за доцента неуропатологије, а 1902. постао је придружени професор.[5] Фројд је живео и радио у Бечу где је тамо основао своју клиничку праксу 1886. Након немачке анексије Аустрије у марту 1938. године, Фројд је отишао из Аустрије да избегне нацистички прогон. Умро је у егзилу у Уједињеном Краљевству 1939. године.
У оснивању психоанализе, Фројд је развио терапијске технике као што су коришћење слободне асоцијације и открио трансфер, успостављајући његову централну улогу у аналитичком процесу. Фројдова редефинација сексуалности како би укључила њене инфантилне форме навела га је да формулише Едипов комплекс као централно начело психоаналитичке теорије.[6] Његова анализа снова као испуњења жеља пружила му је моделе за клиничку анализу формирања симптома и механизама потискивања у основи. На основу тога, Фројд је разрадио своју теорију несвесног и наставио да развија модел психичке структуре који се састоји од ида, ега и супер-ега.[7] Фројд је постулирао постојање либида, сексуализоване енергије у коју су обложени ментални процеси и структуре и која генерише еротске везаности, и нагон смрти, извор компулзивног понављања, мржње, агресије и неуротичне кривице.[7] У свом каснијем раду, Фројд је развио широку интерпретацију и критику религије и културе.
Иако је у општем паду као дијагностичка и клиничка пракса, психоанализа остаје утицајна у психологији, психијатрији, психотерапији и широм хуманистичких наука. Стога наставља да генерише опсежну и веома спорну дебату у вези са њеном терапијском ефикасношћу, њеним научним статусом и да ли унапређује или омета феминистички покрет.[8] Без обзира на то, Фројдов рад је прожео савремену западну мисао и популарну културу. В. Х. Оден у поетском одавању почасти Фројду из 1940. описује да је Фројд створио „читаву климу мишљења / под којом водимо наше различите животе“.[9]