Школа средњег пута
From Wikipedia, the free encyclopedia
Школа средњег пута [1] (санск. Madhyamaka мадјамака) такође позната као школа празнине [1] (санск. Śūnyavāda шуњавада) је била једна од две главне филозофске школа махајана будизма. Утемељио ју је индијски филозоф Нагарђуна у 2. веку.
Према школи средњег пута, и субјекат и објекат су свести нестварни, односно читава стварност је празнина (шуњата). Она је проглашавала ништавност свих емпиријских појмова које заступа теравада (као дарма или пет гомила бића). Збога наглашавања "ничега" (шуња) ова школа је позната као шуњавада.[2]
Насупрот ње је стајала школа свести, друга главна школа махајане која је заступала идеализам спознајне свести.
Око 450. године, Школа средњег пута се поделила на прасамгику, грану која је задржала само негативно учење Нагарђуне, и на сватантрику, грану која је задржала само афирмативно учење.[3]
Школа средњег пута се раширила у Кину, где је прихваћена под називом K'ung tsung и играла је важну улогу у развоју чана и кинеског будизма.[4][5] Такође се проширила и у Јапан.